Prikaz knjige Tri diktatora

Autor je po­ku­šao da ski­ci­ra psi­ho­po­li­tič­ki por­tret tro­ji­ce dik­ta­to­ra ko­ji su, i zbir­no i po­je­di­nač­no, ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja bi­li go­spo­da­ri sud­bi­ne broj­nih ge­ne­ra­ci­ja na ovim pro­sto­ri­ma.

U uvod­nom de­lu autor je po­ku­šao da na­đe je­dan za­jed­nič­ki ime­ni­telj za nji­ho­vu bi­o­gra­fi­ju, psi­ho­lo­ški pro­fil i teh­no­lo­gi­ju vla­da­nja. Po­ka­za­će se da im je - ma­da su bi­li ide­o­lo­ški pro­tiv­ni­ci i pri­pa­da­li ra­znim kul­tu­ro­lo­škim mi­lje­i­ma - mno­go to­ga bi­lo za­jed­nič­ko: mr­žnja pre­ma ocu, pri­vr­že­nost maj­ci, ne­raz­re­še­na edipal­na dra­ma, slič­ni ži­vot­ni stil, po­ro­dič­ni ži­vot i teh­no­lo­gi­ja vla­da­nja. To je, uosta­lom, bi­la i svr­ha ovog uvod­nog de­la - da od­go­vo­ri na pi­ta­nja slič­na ovim: od ka­kvog se što­fa pra­ve dik­ta­to­ri, iz kakve po­ro­di­ce do­la­ze, ka­ko vla­da­ju?

Neko će reći da je uzo­rak su­vi­še ma­li da bi se do­neo op­šti za­klju­čak; da bi ga tre­ba­lo pro­ši­ri­ti i uve­sti, na pri­mer i ne­ke od broj­nih evrop­skih dik­ta­to­ra pro­šlog ve­ka: An­to­ne­skua, Fran­ka, Sa­la­za­ra ili Pil­sud­skog. Me­đu­tim, za­dr­žao sam se sa­mo na onima ko­ji su bit­no uti­ca­li na naš ži­vot. Za­ključ­ci do ko­jih sam do­šao ne bi tre­ba­lo da bu­du uni­ver­zal­ni i da ima­ju sna­gu pra­vi­la. Ipak, uka­zao sam na za­ni­mlji­ve po­du­dar­no­sti u nji­ho­vim psi­ho­bi­o­graf­skim ski­ca­ma. Mo­žda će ne­ko sve­o­bu­hvat­no is­tra­ži­va­nje dik­ta­to­ra HH ve­ka po­ka­za­ti da sam bio u pra­vu, a mo­žda i neće. U svakom slučaju, ovo je po­ku­šaj da se isto­ri­ja bo­lje raz­u­me, pri­stu­pa­ju­ći joj sa one, ma­nje po­zna­te stra­ne.

Uvod, Staljin

Ovo je po­ku­šaj sa­gle­da­va­nja psi­ho­pa­to­lo­ških si­la ko­je su po­kre­ta­le Sta­lji­na, bez na­me­re da to bu­de po­li­tič­ka, ali ni obič­na bi­o­gra­fi­ja. Ta dva pod­ruč­ja su u pot­pu­no­sti ob­ra­đe­na od auto­ra ko­ji su znat­no me­ro­dav­ni­ji od pi­sca ove knji­ge. Nje­go­va osnov­na na­me­ra je da od­go­vo­ri na pi­ta­nje: ko­ji su isto­rij­ski, dru­štve­ni, bi­o­lo­ški i psi­hič­ki či­ni­o­ci uti­ca­li da se stvo­ri lič­nost ka­kva je bila Sta­ljin? Da li je vlast ko­ju je imao, a ko­ja je, sasvim si­gur­no, bi­la naj­ve­ća u sa­vre­me­noj isto­ri­ji - mo­gla da osta­vi nje­go­vu lič­nost nor­mal­nom? Da li je ta vlast, na već pred­o­dre­đe­nom tlu, de­lo­va­la kao sna­žni uzroč­ni či­ni­lac ko­ji je do­veo do raz­vo­ja pa­ra­no­id­nog sin­dro­ma, od ko­jeg je Sta­ljin bo­lo­vao po­sled­nje de­ce­ni­je svog ži­vo­ta?

Ova po­sled­nja tvrd­nja - da je Sta­ljin bio ozbilj­no du­šev­no bo­le­stan, ali sa­mo pred kraj ži­vo­ta - mno­ge zbu­nju­je. Ve­ći­na njih ve­ru­je da je sve ono što se za vre­me Sta­lji­na de­ša­va­lo bi­lo is­klju­či­vo po­sle­di­ca ne­kog du­šev­nog obo­lje­nja od ko­jeg je on bo­lo­vao od svo­je mla­do­sti. Dru­gi deo či­ta­la­ca će za ovu tvrd­nju o nje­go­voj pa­ra­no­ji tra­ži­ti do­ka­ze. Naža­lost, za to će ostati uskraćeni. Dik­ta­to­ri ret­ko do­zvo­lja­va­ju da ih pre­gle­da­ju psi­hi­ja­tri. Uko­li­ko ne­ko od njih i uspe da do­đe u nji­ho­vu bli­zi­nu i po­sma­tra moć­ni­ka kao tzv. kva­li­fi­ko­va­ni sve­dok (a to se ret­ko de­ša­va), ta­kva sve­do­čan­stva obič­no ni­su do­stup­na jav­no­sti. Za­to je autor pri­be­gao je­di­nom - po nje­go­vom mi­šlje­nju - mo­gu­ćem me­to­do­lo­škom pri­stu­pu: da sve­do­čan­stva lju­di ko­ji su sa Sta­lji­nom pro­ve­li svoj ži­vot­ni vek (od ko­jih su ne­ki osta­li ži­vi, a ve­ći­na na­stra­da­la u čist­ka­ma) ana­li­zi­ra kao struč­njak i tra­ga za do­ka­zi­ma svo­je hi­po­te­ze:

- da je Sta­ljin tek u po­znom ži­vot­nom do­bu du­šev­no obo­leo, i

- da je glav­ni uzroč­nik te bo­le­sti bi­la ap­so­lut­na vlast ko­ju je ta­ko sna­žno že­leo a ko­ja ga je, ka­da ju je naj­zad osvo­jio, psi­hič­ki uni­šti­la.

U psi­ho­pa­to­lo­škoj ana­li­zi Sta­lji­no­ve lič­nosti autor se pridr­ža­vao osnov­nog psi­ho­te­ra­pij­skog pra­vi­la: Raz­u­me­ti i ne osuđivati. Nje­go­va na­me­ra je bi­la da pro­nik­ne u skri­ve­ne si­le ko­je su po­kre­ta­le Sta­lji­na. Osu­du osta­vlja isto­ri­ji.

Fe­no­men Sta­ljin se mo­že raz­u­me­ti is­klju­či­vo ako u sklad­nu ce­li­nu sklo­pi­mo tri či­ni­o­ca: isto­rij­ske okol­no­sti, oso­bi­ne od­re­đe­ne lič­no­sti i psi­ho­lo­gi­ju sled­be­ni­ka. Ako se sva­ki od ovih ele­me­na­ta odvo­je­no is­pi­tu­je, kao što se obič­no či­ni ka­da se raz­ma­tra ta­ko slo­je­vit pro­blem kao što je sta­lji­ni­zam, do­bi­ja se upro­šće­na sli­ka. Sta­lji­ni­zam se ne mo­že raz­u­me­ti is­klju­či­vo is­pi­ti­va­njem isto­rij­skih okol­no­sti, za­ne­ma­ru­ju­ći uti­caj oso­bi­na lič­no­sti na isto­rij­ski pro­ces. Sa dru­ge stra­ne, svo­di­ti sta­lji­ni­zam is­klju­či­vo na psi­hič­ke oso­bi­ne sa­mog Sta­lji­na, zna­či po­sma­tra­ti isto­ri­ju (ka­ko to ne­ki, psi­ho­a­na­li­ti­čki ori­jen­ti­sa­ni psi­ho­i­sto­ri­ča­ri, ra­de) is­klju­či­vo kao po­sle­di­cu po­re­me­ća­ja lič­no­sti, i to po­re­me­ća­ja ko­ji su obič­no na­sta­li u ra­nom de­tinj­stvu.

I, na kra­ju, (ali ne kao naj­ma­nje bit­no) ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti sled­be­ni­ke i vo­đu u sve­tlo­sti pro­ble­ma ko­mu­ni­ka­ci­je. Ne po­sto­ji vo­đa bez sled­be­ni­ka. Da Sta­ljin ni­je imao svo­je ve­o­ma broj­ne sled­be­ni­ke, po­čev od vr­ha par­tij­skog apa­ra­ta pa do kol­ho­zni­ka u za­bi­tim kol­ho­zi­ma, ta­ko­đe ne bi bi­lo ovog fe­no­me­na. Raz­u­me­ti in­tim­nu psi­ho­lo­šku struk­tu­ru sled­be­ni­ka i nji­ho­vu po­tre­bu za od­re­đe­nim ti­pom vo­đe je­dan je od neo­p­hod­nih ele­me­na­ta pri­li­kom pro­u­ča­va­nja pro­ble­ma sta­lji­ni­zma. Ako se to za­ne­ma­ri (a obič­no se za­ne­ma­ru­je), on­da ni­smo u sta­nju da od­go­vo­ri­mo na, za me­ne, ve­o­ma bit­no pi­ta­nje: šta je Sta­lji­no­va lič­nost, ko­ja je u se­bi oli­ča­va­la od­re­đe­ni tip vođ­stva, iza­zi­va­la i ko­je je in­tim­ne psi­ho­lo­ške po­tre­be sled­be­ni­ka za­do­vo­lja­va­la?

Ta­ko sklo­plje­na tri seg­men­ta či­ne pun krug ko­ji se zo­ve sta­lji­ni­zam. Iz­dvo­ji­ti bi­lo ko­ji, zna­či ne za­o­kruži­ti ce­li­nu. U ovoj studi­ji autor je pr­vi deo - isto­rij­ske okol­no­sti - osta­vio pro­fe­si­o­nal­nim isto­ri­ča­ri­ma. Istraživao je druga dva, do danas manje ispitana, polja. To je psi­ho­pa­to­lo­ška stu­di­ja J. V. Sta­lji­na i ana­li­za psi­ho­lo­gi­je nje­go­vih sled­be­ni­ka. Za ovu po­to­nju ana­li­zu autor se, ta­ko­đe, ne ose­ća do­volj­no ospo­so­blje­nim, jer ni­je du­blje pro­u­ča­vao so­ci­jal­nu psi­ho­lo­gi­ju. Što se ti­če psi­ho­pa­to­lo­ške ana­li­ze Sta­lji­na, upo­tre­bljen je upro­šćen psi­ho­di­na­mič­ki pri­stup, po mo­guć­no­sti oslo­bo­đen psi­ho­a­na­li­tič­kih pre­te­ri­va­nja, a po­go­to­vo onih uče­nja ko­ji zre­lu lič­nost vi­de is­klju­či­vo kao od­raz emo­ci­o­nal­nih po­re­me­ća­ja na­sta­lih u de­tinj­stvu. Po mi­šlje­nju au­to­ra, psi­ho­i­sto­rij­ska bi­o­gra­fi­ja je mo­gu­ća sa­mo ako se lič­nost po­sma­tra kao zbir na­sled­nih (bi­o­lo­ških) i ste­če­nih oso­bi­na, a ko­je ima­ju pod­jed­na­ko va­žnu ulo­gu u stva­ra­nju od­re­đe­nih psi­ho­pa­to­lo­ških fe­no­me­na. Po­kla­nja­ti pa­žnju de­lo­va­nju emo­ci­o­nal­nih po­re­me­ća­ja u ra­nom de­tinj­stvu, ili pak lič­nost po­sma­tra­ti is­klju­či­vo kao po­sle­di­cu de­lo­va­nja na­sle­đe­nih ili kon­sti­tu­ci­o­nih obra­za­ca, ne­iz­be­žno nas vo­di ka znat­nom po­jed­no­sta­vlje­nju pro­ble­ma.

Uvod, Hitler

Fe­no­men Hi­tler ne mo­že se raz­u­me­ti ra­ci­o­nal­no na­bra­ja­njem isto­rij­skih či­nje­ni­ca i raz­ma­tra­njem dru­štve­nih okol­no­sti ko­je su pret­ho­di­le do­la­sku na­ci­sta na vlast. Sve zajedno ob­ja­šnja­va mno­go, ali ne ob­ja­šnja­va sve.

Ra­zum ni­je u sta­nju da pri­hva­ti či­nje­ni­cu da je 1933. go­di­ne, u jed­noj od in­du­strij­ski naj­ra­zvi­je­ni­jih ze­ma­lja Evro­pe sa sna­žnom rad­nič­kom kla­som, ze­mlji ko­ja se sma­tra­la ra­sad­ni­kom evrop­skog du­ha i stro­gih mo­ral­nih na­če­la, na vlast do­šao je­dan ži­vot­ni de­spe­ra­do, bez pro­šlo­sti i ne­iz­ve­sne bu­duć­no­sti, i po­veo je u stra­vič­nu avan­tu­ru ko­ja je za ne­ko­li­ko go­di­na za­pa­li­la evrop­ski kon­ti­nent i gur­nu­la svet u rat, rat ko­ji ga je ko­štao pre­ko pe­de­set mi­li­o­na žr­ta­va.

Ne­pojm­lji­vo je da je Hi­tler, za sa­mo dva­na­est go­di­na, us­peo da iz­gra­di naj­sna­žni­ju svet­sku voj­nu si­lu, da osvo­ji sko­ro ce­lu Evro­pu, do­ve­de svo­je tru­pe do po­lar­nog kru­ga i ka­pi­ja Ka­i­ra. Uni­štio je Var­ša­vu i Ko­ven­tri, ga­som o­tro­vao pre­ko pet mi­li­o­na Je­vre­ja i ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da Ro­ma, ubio pre­ko de­set mi­li­o­na Slo­ve­na. Od ne­mač­kih rad­ni­ka na­pra­vio je ese­sov­ce, od nemačkih pravnika vo­đe gru­pa za li­kvi­di­ra­nje ne­po­želj­nih, od ne­mač­kih psi­hi­ja­ta­ra po­slu­šno oruž­je ko­je je u stra­vič­noj ope­ra­ci­ji zva­noj T4 uni­šti­lo pre­ko 275.000 du­šev­nih bo­le­sni­ka, a od le­ka­ra be­am­te­re smr­ti. He­mi­ča­ri su mu is­po­ru­či­li ci­klon Be za ga­sne ko­mo­re, a ne­mač­ke do­ma­ći­ce bi­le nad­zor­ni­ce u lo­go­ri­ma smr­ti.

Fe­no­men Hi­tler ne može se raz­u­me­ti pro­stim na­bra­ja­njem do­ga­đa­ja ko­ji su pret­ho­di­li do­la­sku na­ci­sta na vlast:

Mno­go je lak­še nabrajati isto­rij­ske či­nje­ni­ce ne­go od­go­vo­ri­ti na prethodna pi­ta­nja. Isto­ri­čar je če­sto zbu­njen fe­no­me­nom Hi­tle­r i ne­ma pra­vog od­go­vo­ra na pi­ta­nje ka­ko je je­dan pro­pa­li sli­kar us­peo da pot­či­ni se­bi ceo je­dan na­rod, da osvo­ji ce­lu Evro­pu, i za­ma­lo pot­či­ni ceo svet. Tu nam mno­go ne po­ma­že is­pi­ti­va­nje me­đu­dr­žav­nih spo­ra­zu­ma ili upo­re­đi­va­nje bro­ja voj­ni­ka i ten­ko­va jed­ne i dru­ge za­ra­će­ne stra­ne. Psi­ho­i­sto­rij­ski pri­stup bi, ve­ru­je­mo, us­peo da po­pu­ni tu pra­zni­nu, ako bi te isto­rij­ske či­nje­ni­ce us­peo da pre­lo­mi kroz pri­zmu do­sa­da­šnjih sa­zna­nja kli­nič­ke psi­hi­ja­tri­je, psi­ho­lo­gi­je, a po­seb­no so­ci­jal­ne psi­ho­lo­gi­je i psi­ho­a­na­li­ze, i in­ter­pre­ti­ra ih u ko­re­la­ci­ji sa dru­štve­nim okol­no­sti­ma ko­je su ta­da vla­da­le u Ne­mač­koj i Evro­pi.

Sva­ki dru­gi pri­stup fe­no­me­nu Hi­tler je ne­do­vo­ljan, če­sto dog­ma­ti­čan, bi­lo da ga ob­ja­šnja­va­mo ona­ko ka­ko su ga do sa­da ob­ja­šnja­va­li isto­ri­ča­ri, bilo or­to­dok­sni psi­ho­a­na­li­ti­ča­ri. I jed­ni i dru­gi su čvr­sto ušan­če­ni iza svo­jih po­zi­ci­ja i ne že­le da se pri­bli­že jed­ni dru­gi­ma. Psi­ho­a­na­li­ti­ča­ri tra­že ob­ja­šnje­nje fe­no­me­na Hi­tler u ne­re­še­nom edi­pal­nom kom­plek­su Adol­fa Hi­tle­ra i ne­ma­ju slu­ha za isto­rij­ske okol­no­sti. Isto­ri­ča­ri uglav­nom ne že­le da ču­ju psi­ho­lo­ška ob­ja­šnje­nja i če­sto se sa bla­gom iro­ni­jom na­sme­še ka­da pro­či­ta­ju da ko­ren Hi­tle­ro­vog an­ti­se­mi­ti­zma tre­ba tra­ži­ti is­klju­či­vo u mr­žnji ko­ju je ose­ćao pre­ma le­ka­ru svo­je maj­ke, dr Blo­hu, ko­ji ju je le­čio od ra­ka doj­ke i ko­ji je bio Je­vre­jin, ili u že­sto­koj mr­žnji pre­ma sim­bo­li­ma oca za ko­je su Je­vre­ji bi­li od­go­va­ra­ju­ća in­kar­na­ci­ja.

Pi­sa­ti isto­ri­ju tog agre­siv­nog do­ba zna­či po­ku­ša­ti da se od­go­vo­ri na sle­de­ća pi­ta­nja:

 1. Ko­jim je psi­ho­lo­škim me­ha­ni­zmi­ma Hi­tler in­dok­tri­ni­rao ma­su?

2. Ko­ja je to ira­ci­o­nal­na sna­ga ve­zi­va­la obič­nog Nem­ca za Hi­tle­ra, od eg­zal­ti­ra­nog do­ba Nirn­ber­ga 1934. i Ber­lin­ske olim­pi­ja­de 1936. do spa­lji­va­nja Dre­zde­na 1945?

3. Ko­jim psi­ho­lo­škim me­ha­ni­zmi­ma su Nem­ci pre­da­li vlast Hi­tle­ru i omo­gu­ći­li mu sprovođenje fi­rer-prin­ci­pa, prin­ci­pa pot­pu­ne po­slu­šno­sti i ap­so­lut­nog pot­či­nja­va­nja vo­lji jed­nog čoveka?

4. Za­što su se jed­no­stav­no od­re­kli slo­bo­de i pre­da­li se pot­pu­no, do ka­ta­stro­fal­nog kra­ja, u ruke jed­nog čo­ve­ka?

5. Ka­ko ob­ja­sni­ti po­jam iza­bra­nog na­ro­da, mit o ra­si, kr­vi, o ži­vot­nom pro­sto­ru?

6. Ka­ko ra­ci­o­nal­no ob­ja­sni­ti uni­šte­nje 10.000.000 Slo­ve­na i 5.126.000 Je­vre­ja bez ose­ća­nja ko­lek­tiv­ne ili po­je­di­nač­ne kri­vice?

Na ova pi­ta­nja ne mo­že se da­ti ra­ci­o­na­lan od­go­vor. Ona se mo­gu raz­u­me­ti sa­mo uko­li­ko se objek­tiv­ne isto­rij­ske okol­no­sti raz­ma­tra­ju i iz ugla di­na­mič­ke psi­ho­lo­gi­je. Pro­sto na­bra­ja­nje go­di­na i do­ga­đa­ja ne­će nam u pot­pu­no­sti da­ti od­go­vor na ova pi­ta­nja. Pre će nam za­ma­gli­ti pro­blem. Raz­ma­tra­nje dru­štve­nih okol­no­sti ko­je su pret­ho­di­le do­la­sku na­ci­sta na vlast osve­tli­će sa­mo jedan deo pro­ble­ma, jer ne­do­sta­je ključ­na fi­gu­ra - lič­nost Adolfa Hi­tle­ra. Za­jed­no sa osta­la dva pri­stu­pa, ona omo­gu­ću­je pot­pu­ni uvid u na­sta­nak ovog muč­nog raz­do­blja.

* * *

U ovoj psi­ho­i­sto­rij­skoj mo­no­gra­fi­ji naj­vi­še pa­žnje po­sve­će­no je Hi­tle­ro­voj lič­no­sti. Me­đu­tim, po­ku­ša­li smo - i na­dam se us­pe­li - da ne pre­ne­breg­ne­mo ni dru­ga dva aspek­ta ce­log pro­ble­ma: dru­štve­ne okol­no­sti ko­je su po­go­do­va­le do­la­sku na­ci­sta na vlast i psi­ho­lo­ške oso­bi­ne Hi­tle­ro­vih sled­be­ni­ka.

Po­ku­ša­li smo da pro­nik­ne­mo u ovu, za psi­ho­pa­to­lo­gi­ju, vr­lo za­ni­mlji­vu lič­nost i od­go­vo­ri­mo na pi­ta­nje ko­je su to psi­ho­di­na­mič­ke si­le po­kre­ta­le Hi­tle­ra, kao i na ko­jim se iz­vo­ri­ma nje­go­va lič­nost na­pa­ja­la sna­gom za mon­stru­o­zno de­lo­va­nje.

Iz vr­lo obim­ne gra­đe ko­ja je po­sve­će­na Adol­fu Hi­tle­ru u po­sled­njih se­dam dece­ni­ja, i ko­ja sva­kim da­nom sve vi­še ra­ste, što je još je­dan do­kaz da ju je vr­lo te­ško ob­ja­sni­ti ra­ci­o­nal­nim ka­te­go­ri­ja­ma, iz­dvo­ji­li smo one do­ga­đa­je za ko­je ve­ru­je­mo da da­ju ob­ja­šnje­nje nje­go­ve lič­no­sti. Sma­tra­mo da su Hi­tle­ro­vim po­stup­ci­ma do­mi­ni­ra­le: sna­žna de­struk­ci­ja či­ji je iz­vor bio u mr­žnji pre­ma ocu i sim­bo­li­ma oca (pra­vo, prav­da, mo­ral) i lo­ša (na in­ce­stu­o­zni na­čin) iden­ti­fi­ka­ci­ja s maj­kom i nje­nim sim­bo­li­ma (krv, ze­mlja, ra­sa, pri­ro­da).

Njegovo me­si­jan­stvo koje je ima­lo ja­snu po­ru­ku: spasa­vam vas, ume­sto da spa­sa­vam se­be na­sta­lo je po­sle jed­ne psi­ho­tič­ne epi­zo­de ko­ju je do­ži­veo kra­jem Pr­vog svet­skog ra­ta. Za nje­ga ta­da ni­je bi­lo iz­bo­ra: ili lu­di­lo, samoubistvo ili me­si­jan­ska ide­ja. Spa­sa­va­ju­ći Ne­mač­ku od sra­mo­te, po­ra­za i ose­ća­nja po­ni­že­no­sti, Hi­tler je spa­sa­vao se­be od ose­ća­nja ži­vot­nog be­smi­sla. On je bio niko: ni pro­le­ter, ni gra­đa­nin, ni umet­nik; bez za­ni­ma­nja, pri­ja­te­lja, rod­bi­ne. Slom ko­ji je Ne­mač­ka do­ži­ve­la te 1918. bio je slom nje­go­ve iden­ti­fi­ka­ci­je. Bi­lo mu je neo­p­hod­no ne­što što će po­no­vo in­te­gri­sa­ti de­lo­ve nje­go­ve lič­no­sti u ko­li­ko-to­li­ko sklad­nu ce­li­nu. Me­si­jan­ska ide­ja je to uči­ni­la ve­o­ma uspe­šno: spa­si­la ga­ je eg­zi­sten­ci­jal­ne ka­ta­stro­fe.

Adolf Hi­tler je bio čo­vek ko­jim su vla­da­le mrač­ne stra­sti, ali to ni­je ključ za raz­u­me­va­nje fe­no­me­na Hi­tler. On se mo­že raz­u­me­ti sa­mo ako se po­ku­ša da­ se odgovori na pi­ta­nje ka­ko je us­peo da ga Nem­ci sle­de. Ka­ko je us­peo da nje­go­va agre­si­ja pre­ra­ste nje­gov lič­ni pro­blem i po­sta­ne dru­štve­ni pro­blem Ne­ma­ca? Hi­tle­rov psi­ho­lo­ški por­tret ne mo­že se raz­u­me­ti uko­li­ko se ne raz­u­me in­tim­na psi­ho­lo­ška struk­tu­ra Ne­ma­ca to­ga do­ba.

Ta­ko se sve ono što se de­si­lo u tom mrač­nom dva­na­e­sto­go­di­šnjem pe­ri­o­du (1933-1945) mo­že raz­u­me­ti kao po­sle­di­ca de­lo­va­nja tri uzroč­ni­ka:

- od­re­đe­ne dru­štve­ne kli­me (eko­nom­ski ha­os i kao njegova posledica sta­nje hro­nič­ne strep­nje za sa­da­šnjost i bu­duć­nost);

- in­tim­ne po­tre­be sled­be­ni­ka za od­re­đe­nim ti­pom vo­đe ko­ji će ih iz­vu­ći iz eko­nom­ske, te pre­ma to­me, i psi­ho­lo­ške kri­ze, i ko­ji će za­do­vo­lji­ti nji­ho­vu ne­sve­snu po­tre­bu za vo­đom;

- ve­o­ma slo­že­ne i če­sto pro­ti­v­reč­ne strane Hi­tle­ro­ve lič­no­sti ko­jom su vla­dale sna­žne de­struk­tiv­ne si­le: pro­jek­ci­ja te agre­siv­no­sti bi­la je uslov nje­nog uspe­šnog in­te­gri­sa­nja i po­li­tič­kog de­lo­va­nja.

 Vladimir Adamović

Uvod, Tito

 Li­ce i na­lič­je Jo­si­pa Bro­za

Na pi­ta­nje na­šeg am­ba­sa­do­ra u Lon­do­nu šta mi­sli o Jo­si­pu Bro­zu, en­gle­ska kra­lji­ca od­go­vo­ri­la je jed­nim ko­li­ko za­ni­mlji­vim, to­li­ko i simp­to­ma­tič­nim po­re­đe­njem. Po nje­nom mi­šlje­nju, on je bio ne­bru­še­ni di­ja­mant.

U ovom sli­ko­vi­tom po­re­đe­nju sa­že­to je sve ono što su u ra­znim pri­li­ka­ma raz­li­či­ti za­pad­ni dr­žav­ni­ci i po­li­ti­ča­ri, uz ma­nje ili ve­će osci­la­ci­je, mi­sli­li o čo­ve­ku ko­ji je gvo­zde­nom ru­kom vi­še od tri de­ce­ni­je vla­dao ju­go­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma.

Me­đu­tim, kao i sva­ki dru­gi čo­vek, i Ti­to je imao i svo­je li­ce i svo­je na­lič­je. O so­ci­jal­no-po­li­tič­kom na­lič­ju tog ne­bru­še­nog di­ja­man­ta već se do­volj­no zna. Ono što je so­ci­o­lo­ški bit­no za vla­da­vi­nu Jo­si­pa Bro­za is­ka­zao je autor ove knji­ge, dr Vla­di­mir Ada­mo­vić, be­le­že­ći da je Ti­to bio ne­na­sled­ni mo­narh. Pod vi­dom re­pu­bli­kan­ske upra­ve Broz je u svo­jim ru­ka­ma usred­sre­dio moć rav­nu onoj ko­ju su ima­li kra­lje­vi u ta­ko­zva­nim ap­so­lut­nim mo­nar­hi­ja­ma, a ta nje­go­va moć je i for­mal­no-prav­no bi­la pot­kre­plje­na iz­bo­rom za do­ži­vot­nog pred­sed­ni­ka Ju­go­sla­vi­je.

Me­đu­tim, psi­ho­lo­ško na­lič­je lič­no­sti Jo­si­pa Bro­za i nje­go­ve vla­da­vi­ne sve do sa­da je osta­lo u sen­ci so­ci­o­lo­ških i po­li­ti­ko­lo­ških raz­ma­tra­nja, a na­ro­či­to u sen­ci broj­nih po­hval­nih oce­na, naj­če­šće iz­ri­ca­nih u du­hu onog sli­ko­vi­tog po­re­đe­nja en­gle­ske kra­lji­ce.

Da bi se ka­ko tre­ba pro­ce­ni­la ova psi­ho­bi­o­gra­fi­ja iz pe­ra dr Ada­mo­vi­ća, va­lja naj­pre, ma­kar i na sa­svim sve­den na­čin, uka­za­ti na nje­ne te­o­rij­ske pret­po­stav­ke. Ko­li­ko je autor jed­ne ova­kve ras­pra­ve uspe­šno oba­vio svoj po­sao, mo­že se vi­de­ti već i po to­me ka­kav je oda­bir oba­vio iz po­sto­je­ćeg te­o­rij­skog re­per­to­a­ra, kao i ko­jim se i ka­kvim ana­li­tič­kim alat­ka­ma slu­žio. Po­sto­je, na­i­me, osim onih obič­nih, sva­ko­dnev­nih, i svo­je­vr­sne na­uč­ne pred­ra­su­de ko­je se, po­red osta­log, ogle­da­ju i u sle­poj pri­vr­že­no­sti ne­koj psi­ho­lo­škoj, naj­če­šće po­mod­noj ško­li.

Da od­mah ka­že­mo - dr Ada­mo­vić uspe­šno je odo­leo ovom is­ku­še­nju ko­me ina­če mno­gi od nje­go­vih, ne sa­mo do­ma­ćih ne­go i stra­nih ko­le­ga, ni­su odo­le­li. Svo­ja te­o­rij­ska oru­đa on je bi­rao is­klju­či­vo pre­ma to­me ko­li­ko su mu mo­gla bi­ti od po­mo­ći u do­la­že­nju do ne­kih ključ­nih psi­ho­lo­ških uvi­da, i ti­me po­ka­zao da po­se­du­je onu men­tal­nu sa­vi­tlji­vost ko­ja pred­sta­vlja je­di­nu po­u­zda­nu bra­nu pred­ra­su­da­ma ra­znih vr­sta.

Iz psi­ho­a­na­li­tič­ke ba­šti­ne dr Ada­mo­vić je naj­pre iz­dvo­jio za­po­sta­vlje­no uče­nje Al­fre­da Adle­ra i nje­go­vu vo­lju za va­že­njem, i po­ka­zao ko­li­ko to uče­nje i da­nas mo­že bi­ti de­lo­tvo­ran psi­hi­ja­trij­ski i psi­ho­lo­ški pu­to­kaz. Iz Froj­do­vog psi­ho­a­na­li­tič­kog na­sle­đa ko­ri­stio je ne­ke od­bram­be­ne me­ha­ni­zme kao što su re­ak­tiv­na for­ma­ci­ja i su­bli­ma­ci­ja, ali bez nji­ho­vog pan­sek­su­a­li­stič­kog kon­tek­sta, po­sve­do­čiv­ši ta­ko da me­ha­ni­zmi od­bra­ne sa tim kon­tek­stom ni­su u ne­koj čvr­stoj i ne­ras­ki­di­voj ve­zi.

Uči­nio je dr Ada­mo­vić i je­dan plo­do­tvo­ran is­ko­rak iz­van ce­lo­kup­nog psi­ho­a­na­li­tič­kog vi­do­kru­ga pre­ma uče­nju Kon­ra­da Lo­ren­ca, pre sve­ga ka nje­go­voj po­de­li pri­pad­ni­ka ne­ke gru­pe na one što se na­la­ze na vo­de­ćoj al­fa po­zi­ci­ji i na one na pod­re­đe­noj be­ta po­zi­ci­ji, osla­nja­ju­ći se pri tom i na svo­je bo­ga­to kli­nič­ko is­ku­stvo, po­tvr­đe­no uosta­lom i na­la­zi­ma ta­ko­zva­ne ge­ne­ti­ke po­na­ša­nja o mo­ći ko­ju ima­ju bi­o­lo­ški či­ni­o­ci.

Sa ta­kvim te­o­rij­skim in­stru­men­ta­ri­jem pi­sac ove psi­ho­bi­o­gra­fi­je lu­cid­no je i te­me­lji­to pro­ni­kao u skri­ve­no, tam­no na­lič­je lič­no­sti Jo­si­pa Bro­za. Osnov­ni psi­ho­lo­ški i oda­tle pro­is­te­kli po­li­tič­ki Bro­zov ak­si­om bio je, pre­ma dr Ada­mo­vi­ću, is­klju­či­vo osva­ja­nje, za­dr­ža­va­nje i uve­ća­va­nje vla­sti. A naj­du­blju psi­ho­lo­šku pod­lo­gu tog ak­si­o­ma pred­sta­vlja­la je već vr­lo ra­no is­po­lje­na Ti­to­va žud­nja za mo­ći.

Me­đu­tim, jed­no je ta­kvu žud­nju ima­ti, a ne­što je sa­svim dru­go ume­ti je re­a­li­zo­va­ti. Ta­na­nom psi­ho­lo­škom ana­li­zom Bro­zo­vog ži­vot­nog pla­na po­ka­zao je dr Ada­mo­vić ka­ko je ovaj ko­mu­ni­stič­ki li­der, a po­tom i ko­mu­ni­stič­ki dr­žav­nik, us­peo da is­pu­ni svo­je de­čač­ke sno­ve. Pro­ce­nio je, na­i­me, do­bro Jo­sip Broz da, kao neo­bra­zo­van čo­vek bez pe­di­grea i maj­stor ko­ga ne dr­ži me­sto, u gra­đan­skom dru­štvu ne­će da­le­ko do­gu­ra­ti. Put ka mo­ći, za nje­ga je, da­kle, mo­gao vo­di­ti sa­mo pre­ko uspo­na na le­stvi­ci ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, u ko­ju je stu­pio, za raz­li­ku od mno­gih dru­gih, ru­ko­vo­đen pre­vas­hod­no ra­ci­o­nal­nim, a ne emo­tiv­nim po­bu­da­ma. A ta­kav ži­vot­ni plan Jo­sip Broz je bio ka­dar da ostva­ri za­hva­lju­ju­ći svom du­šev­nom sklo­pu od pri­ro­de da­tog pred­vod­ni­ka, al­fa lič­no­sti, do­mi­nant­ne oso­be u gru­pi.

Bro­zo­va bi­o­lo­ška i men­tal­na su­per­i­or­nost ogle­da­la se i u od­su­stvu emo­ci­ja ko­je bi mu sme­ta­le u nje­go­vom uspo­nu ka mo­ći i bi­le pre­pre­ka nje­go­voj žud­nji da moć za­dr­ži i uve­ća. Za­hva­lju­ju­ći to­me, mo­gao je on da iz­beg­ne mno­gi­ma te­šku, a po­ne­kad i ne­re­ši­vu se­pa­ra­ci­o­nu kri­zu, kao što je ka­sni­je mo­gao da se psi­ho­lo­ški efi­ka­sno oslo­ba­đa čak i svo­jih naj­bli­žih sa­rad­ni­ka, pa mu je, ka­ko dr Ada­mo­vić ka­že, te­že pa­dao gu­bi­tak psa Luk­sa ne­go ra­sta­nak sa Đi­la­som i Ran­ko­vi­ćem.

Je­di­ni pra­vi emo­ci­o­nal­ni po­riv u lič­no­sti Jo­si­pa Bro­za po­ti­cao je iz nje­go­vog pre­ko­mer­nog nar­ci­zma. Tim psi­ho­lo­škim raz­lo­gom tu­ma­či dr Ada­mo­vić - a tu­ma­čio je do­bro - i fe­no­men Go­log oto­ka.

Isti­na, ob­ra­čun sa po­li­tič­kim ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma u okvi­ru iste ide­o­lo­ške gru­pe to­ta­li­tar­nih dru­šta­va ima i svo­ju eto­lo­šku pod­lo­gu, pa dr Ada­mo­vić tim po­vo­dom opet pod­se­ća na Kon­ra­da Lo­ren­ca i nje­go­vu te­zu da je bor­ba za op­sta­nak naj­že­šća me­đu bi­o­lo­ški srod­nim vr­sta­ma, uka­zu­ju­ći pri tom, s pra­vom, na Lo­ren­co­vu dar­vi­ni­stič­ku in­spi­ra­ci­ju. Me­đu­tim, eto­lo­škim raz­lo­gom ne mo­že se pro­tu­ma­či­ti či­nje­ni­ca da je Broz za svo­je sta­lji­ni­stič­ke opo­nen­te ume­sto obič­nog za­tvor­skog re­ži­ma oda­brao Go­li otok.

I tu sad na sce­nu, ume­sto eto­lo­gi­je, stu­pa psi­ho­lo­gi­ja. Go­li otok pred­vi­deo je Ti­to za sta­lji­ni­ste iz svo­jih re­do­va za­to što su oni po­vre­di­li nje­gov pre­ko­mer­ni nar­ci­zam.

Pri­ro­da ovog osvr­ta ne do­zvo­lja­va nam da se po­za­ba­vi­mo i ne­kim dru­gim broj­nim i jed­na­ko plo­do­tvor­nim im­pli­ka­ci­ja­ma ove psi­ho­bi­o­gra­fi­je. Do­da­će­mo za ovu pri­li­ku sa­mo još to da je dr Ada­mo­vić u svo­jim kon­kret­nim ana­li­za­ma us­peo da spo­ji ono naj­bo­lje u psi­ho­a­na­li­tič­kim uče­nji­ma sa eto­lo­škim na­u­kom Kon­ra­da Lo­ren­ca, do­vo­de­ći us­put­no sa do­brim raz­lo­zi­ma u pi­ta­nje ne­ke još uvek va­že­će hu­ma­ni­stič­ke mi­to­ve ili, tač­ni­je, pred­ra­su­de.

A ako bi se oče­ki­va­lo da na kra­ju ovog osvr­ta iz­rek­ne­mo i ne­ki sa­svim eks­ci­plit­ni vred­no­sni sud, ne­ka bu­de re­če­no sa­mo to­li­ko da ovaj rad dr Vla­di­mi­ra Ada­mo­vi­ća pred­sta­vlja jed­nu od naj­bo­ljih psi­ho­bi­o­gra­fi­ja što ih je onaj ko­ji ovo pi­še ikad pro­či­tao.

Ni­ko­la Mi­lo­še­vić